Pre­ko še­zde­set Ku­ča i nji­ho­vih pri­ja­te­lja oku­pi­lo se ju­če na Pre­lju­bo­vi­ci ka­ko bi se na­o­ru­ža­ni osmi­je­si­ma i po­zi­tiv­nom ener­gi­jom, ne ma­re­ći za go­di­ne i vri­je­me, za­pu­ti­li ka Ma­loj Ri­je­ci i slav­nom uto­či­štu Kuč­koj pe­ći­ni. Pre­ska­ču­ći sa ka­me­na na ka­men, sa­vla­da­va­ju­ći pra­vu pla­ni­nar­sku sta­zu na­kon sat vre­me­na bor­be za dah si­gli su do od­re­di­šta. A on­da uz zvu­ke gu­sa­la u pe­ći­ni su se ču­le pje­sme u ko­ji­ma je opje­va­na hra­brost i ju­na­štvo u da­ni­ma po­ha­re. To je ovom svo­je­vr­snom ho­do­ča­šću da­lo po­seb­nu no­tu, za ko­ju bi ma­lo ko mo­gao pro­na­ći pra­vu ri­ječ. Ni­je­su to ju­če mo­gli ni Ku­či, Bra­to­no­ži­ći, Rov­ča­ni, go­sti iz Nik­ši­ća, Pri­je­po­lja, Ba­ra i dru­gih gra­do­va...
Naj­za­do­volj­ni­ji ka­ko je sve pro­te­klo bio je Pe­ro Go­šo­vić, se­kre­tar Fon­da za raz­voj Ku­ča „Mar­ko Mi­lja­nov” ko­ji je is­ta­kao da se po­hod do Kuč­ke pe­ći­ne or­ga­ni­zu­je tre­ći put po­vo­dom 243 go­di­ne od pr­ve po­ha­re Ku­ča i to u or­ga­ni­za­ci­ji NVU „Ra­do­nja Pe­tro­vić”, a uz po­moć Fon­da za raz­voj Ku­ča.
- U ho­do­ča­šće sta­za­ma spa­sa ko­ji­ma su Rov­ča­ni pri­je go­to­vo dva i po vi­je­ka iz­ba­vi­li Ku­če od is­tre­blje­nja ko­ju je po­ku­šao uči­ni­ti zlo­gla­sni Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja, sa svo­jom voj­skom, i ove go­di­ne kao i pro­šlih bi­li su po­tom­ci Ku­ča iz Pri­je­po­lja, Ba­ra, pri­ja­te­lji iz Nik­ši­ća i dru­gih gra­do­va. Bio je tu i knji­žev­nik Bu­do Si­mo­no­vić pi­sac ču­ve­ne knji­ge o Kuč­koj pe­ći­ni. Pri­stup pe­ći­ni je ve­o­ma te­žak i u ovim uslo­vi­ma, a ka­mo­li u ne­ka­da­šnjem zbje­gu. Ipak, sve smo la­ko sa­vla­da­li, ener­gi­ja i že­lja bi­le su ja­če od sve­ga. Sat vre­me­na je tra­jao po­hod, on­da smo se ma­lo dru­ži­li u pe­ći­ni i opet kre­nu­li na­zad. Svi su za­i­sta pu­ni li­je­pih uti­sa­ka i to či­ni da or­ga­ni­za­to­ri­ma sr­ca bu­du pu­na - pri­ča Go­šo­vić.
Naj­sta­ri­ji uče­snik ho­do­ča­šća je osam­de­se­to­go­di­šnji Mi­sli­sav Po­po­vić, a de­ve­to­go­di­šnji Vuk Bu­la­to­vić naj­mla­đi.
Mi­li­sav Po­po­vić ka­že da mu je ovo je tre­će ho­do­ča­šće Kuč­koj pe­ći­ni spa­si­te­lji­ci Ku­ča.
-Ta, ka­ko je sa­da na­zva­na Kuč­ka pe­ći­na spa­si­la je Ku­če pri­je 243 go­di­ne za­hva­lju­ju­ći Rov­ča­ni­ma ko­ji su iz nje pre­u­ze­li ra­nje­ne, umor­ne, maj­ke sa dje­com i pre­ve­li ih u Rov­ca. Na­me­će se pi­ta­nje šta je to što je pu­ne 243 go­di­ne tu ža­lo­snu isti­nu dr­ža­lo za­pre­ta­nu. Zna­lo se za pe­ći­nu ali tek pot­pu­no raz­ja­sni­lo ka­da se pri­je dvi­je ili tri go­di­ne po­ja­vi­la knji­ga Bu­da Si­mo­no­vi­ća, u ko­joj je do de­ta­lja opi­sa­na gol­go­ta. Da­kle, ne­u­mr­li duh ple­me­na Mar­ka Mi­lja­no­va či­ni mi se da li­či na žar za­pre­tan u pe­pe­lu, ko­ji tra­je a ka­da se pe­peo raz­gr­ne od to­ga ža­ra na­sta­ne oganj, na­sta­ne pla­men i na tom pla­me­nu se gri­ju po­ko­lje­nja da­le­ka. Mo­že­te iz­ra­ču­na­ti ko­je je to po­kolje­nje ko­je sa­da po­sle to­li­ko go­di­na sla­vi taj do­ga­đaj. Ni­ka­kve no­ve ci­vi­li­za­ci­je ne mo­gu uga­si­ti duh jed­nog ple­me­na, na­ro­da. Ne­kad iz­gle­da smi­je­šno, ba­nal­no ka­da ka­žu „ovo je 21. vi­jek”, ovo je naš vi­jek, mi ga ži­vi­mo jed­nom i ni­kad vi­še. Ovaj je do­ga­đaj za nas bio gol­go­ta ali u isti mah i na­dah­nu­će – ka­že Po­po­vić.
Ku­či, ka­že Po­po­vić, ne za­bo­ra­vlja­ju ni pr­vu ni dru­gu po­ha­ru.
-Ova dru­ga pri­je­ti da se po­no­vo oži­vi kroz ne­ke re­for­me, spo­me­ni­ke - ka­že Po­po­vić.
Za nje­ga je ju­če­ra­šnji po­hod za pam­će­nje, or­ga­ni­za­ci­ja za po­hva­lu.
Iako već de­ce­ni­ja­ma Mi­lan Lu­čić ži­vi u Pri­je­po­lju, po­ri­je­klom je Kuč i ka­ko na­vo­di ti­me se po­no­si. Ne kri­je ni da mu ni­je bi­lo sreć­ni­jeg da­na ne­go kad je čuo za pr­vi po­hod do Kuč­ke pe­ći­ne na ko­ji je do­šao bu­kval­no sa pet­na­e­stak čla­no­va po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja. Ju­če je iz Pri­je­po­lja bi­lo njih če­tvo­ro a za na­red­nu go­di­nu spre­ma­ju, ka­ko ka­že, auto­bus u naj­ma­nju ru­ku.
-Za­i­sta je neo­pi­siv osje­ćaj ka­da se vra­ća­te svom ple­me­nu, bu­de se iz­u­zet­na osje­ća­nja sa­mo ka­da se pri­ča o nje­mu, a ka­moli ka­da mu se vra­ti­te i na ne­ki na­čin ga osje­ti­te, oži­vi­te kao što to ra­di­mo evo već tre­ću go­di­nu po­ho­dom do Kuč­ke pe­ći­ne. Da ni­je na isti da­tum sla­va Đur­đev­dan ove go­di­ne, bi­lo bi nas znat­no vi­še. Pro­šle go­di­ne je tu bio moj otac Mi­loš kao naj­sta­ri­ji ho­do­ča­snik, a ka­ko je ove go­di­ne bio spri­je­čen vje­ru­jem da će se već sle­de­će go­di­ne is­ku­pi­ti. S ob­zi­rom da ja već ne­ko vri­je­me is­tra­žu­jem po­ri­je­klo i slič­ne stva­ri do­la­zak u Ku­če mi bu­di po­seb­no za­do­volj­stvo, pri­tom, mo­ja su­pru­ga uvi­jek ka­da vi­di sli­ku mog po­koj­nog de­da La­ze na spo­me­ni­ku na gro­blju ne­da­le­ko od Pri­je­po­lja ka­že vi­di, isti Mar­ko Mi­lja­nov i za­i­sta li­če. Ima tu ne­što, za­to sam i po­čeo is­tra­ži­va­nja o ple­me­nu... Ipak, naj­bit­ni­je je da se mi oku­plja­mo i dru­ži­mo uvi­jek i kad god i gdje­god mo­že­mo i si­gur­no će­mo do­la­zi­ti ova­mo do­kle god smo na no­ga­ma i zdra­ve pa­me­ti, a vje­ru­jem da će­mo ta­kvi bi­ti još du­go- po­ru­čio je Lu­čić.
Sa Ku­či­ma i pri­ja­te­lji­ma bi­li su gu­sla­ri Mi­ljan Živ­ko­vić i mla­đa­ni Sa­va Pe­tro­vić.S. RA­DE­VIĆ


Ne­ma pre­pre­ka kad sr­ce vo­di

Pu­ne po­zi­tiv­nih uti­sa­ka bi­le su ju­če na­kon po­ho­da Mi­la Ne­sto­ro­vić i Rad­mi­la Lu­čić. Ka­ko na­vo­de, po­hod do Kuč­ke pe­ći­ne ih to­li­ko ople­me­ni da će se tru­di­ti da vi­še ni­kad ne pre­sko­če ni­je­dan.
- Uti­sci su za­i­sta im­pre­siv­ni. Pro­šle go­di­ne sam pro­bi­la led jer sam od­u­vi­jek ima­la že­lju da vi­dim oda­kle mi je su­prug, da sa­znam ne­što o nje­go­vim kor­je­ni­ma o ko­ji­ma se to­li­ko pri­ča, a i za­in­tir­gi­ra­la me sa­ma pri­ča o pe­ći­ni. Že­lje­la sam da to na ne­ki na­čin i osje­tim, da ču­jem još ne­što ma­lo vi­še i eto ove go­di­ne sam sa za­do­volj­stvom do­šla i dru­gi put. Ni­je to sa­mo po­hod, to je dru­že­nje, no­va po­znant­stva i pre­ko ci­je­le go­di­ne jer do­la­zi­li su iz Ku­ča sko­ro kod nas u Pri­je­po­lje, mi se sad vra­ti­li ov­dje, stal­no se ne­što de­ša­va i to je su­šti­na. Ni­je bi­lo ni ne­sa­vla­di­vih pre­pre­ka, iako je put do­sta strm, a i is­ku­stvo od pro­šle go­di­ne je uči­ni­lo svo­je - po­ru­či­la je Ne­sto­ro­vić.